Sestre Moldovan, Olivera i Nikolina zaslužne su što je kajak dobio na popularnosti u našoj zemlji, a naročito što je u Borči u kojoj su ponikle kao uspešne sportistkinje i celoj Paliluli najveselije kad se one takmiče. Kad su veslale na poslednjim Olimpijskim igrama u Londonu 2012. godine bili smo ponosni što boje Srbije brane dve naizgled krhke devojke iz našeg komšiluka.
Nakon Olimpijskih igara na kojima su nastupale u dvosedu na 500 metara i zauzele osmo mesto u finalu, usledili su novi uspesi. Već sledeće godine uzele su dve zlatne medalje na dva Svetska kupa na 200 metara i bronzu na Svetskom prvenstvu u Duizburgu.
Olivera i Nikolina su krenule da treniraju kajak 2001. godine: „Počele smo karijeru u Borči na kanalu Vizelj sa društvom iz kraja. Borča je prigradsko naselje koje pre 13 godina nije bilo tako atraktivno za život, pa deca nisu imala veliki izbor, čime bi pored škole mogla da se bave. Za Nikolinu, mene i naše drugare kajak je tada bio samo još jedna mogućnost da pobegnemo od mame, tate, a pomalo i od učenja naravno“, uz osmeh kaže Olivera pričajući o prvim susretima sa kajakom.
Ubrzo se videlo da su sestre ipak napravile pravi izbor, kako da provode slobodno vreme: „Nikolina i ja smo uvek bile najredovnije na treninzima, pa i na samom početku, kada je sve to bila igra. Prvi rezultat koji je bio zapažen je peto mesto u Beogradu na Evropskom prvenstvu za juniore i seniore do 23 godine. Tada smo imale sreće što se takmičenje održavalo u Beogradu, pa nije bilo problema oko putovanja. Na takmičenju nas je primetio trener i video da smo dosta vredne i posvećene tome što radimo. Tada smo već uveliko trenirale dva puta dnevno. Videle smo da možemo dosta da napredujemo i da imamo dobre rezultate u dvosedu“, kaže Olivera.
Bile su u pravu. Postale su evropske prvakinje 2009. godine u kajaku dvosedu na 500 metara na Evropskom prvenstvu u Poznanju u Poljskoj. Sledeće godine ponovile su uspeh, osvojile su u Moskvi zlatnu medalju na 500 metara i srebrnu u trci kajaka na 200 metara.
Sestare Moldovan su vredno radile i korak, po korak bile sve bolje i predano svaki uspeh koristile kao motivaciju za dalji napredak. „Tad smo shvatile da nam lepo ide takozvani sprint od 200m, koji smo ubrzo počele da radimo na mnogo ozbiljnijem nivou. Zlatna medalja 2011. godine u Segedinu na Svetskom kupu pokazala je da smo se dovoljno posvetile toj disciplini. Iste godine smo u četvercu izborile normu za Olimpijske igre u Londonu“, sa radošću konstatuje Olivera.
Naravno mesto u olimpijskom taboru Olivera i Nikolina izborile su nakon rezultata na evropskoj i svetskoj sceni bez kojih se ne može postati Olimpijac. Učešće na Olimpijskim igrama bila je još jedna prekretnica za vredne kajakašice. „Olimpijske igre su na Nikolinu i mene ostavile veliki trag i podstrek da radimo više, jače i bolje do sledeće Olimpijade u Rio de Žaneiru 2016. godine. Olimpijske igre su nešto nezaboravno. Kajak nije popularan sport koji privuče toliko navijača. Tamo su tribine od 200 metara sa obe strane bile pune, a da ne pričam o tome, da je gledalaca i naviajča bilo do starta na 500m“, sa ushićenjem priča Olivera sećajući se Londona.
Iskustvo sa Olimpijade donelo je suštinske promene kod sestara Moldovan: „Nikolina i ja smo u Londonu jednostavno odrasle. Shvatile smo da je kajak naš posao koji volimo i ako želimo rezultate moramo u celosti da mu se posvetimo. Stoga smo skoro cele godine na pripremama, odvojene od porodice i prijatelja. Pripreme nam je obezbedio Olimpijski komitet Srbije uz koji su stali Gradski sekretarijat za sport i Ministartvo omladine i sporta. Kajak je veoma lep, neobičan i zanimljiv sport koji je veoma zahtevan“, kaže Olivera.
Sestre Moldovan su poznate po skromnosti koja ih krasi, kao sve uspešne mlade ljude. Olivera na kraju u svom stilu kaže: „Imale smo mnogo sreće da toliko godina uzastopno pravimo rezultate. To nas je i održalo u sportu. Mislim da je rezultat jedino što sportistu može da motiviše za rad i zalaganje. Veoma smo srećne što smo se, pre svega, našle u nečem što nam odgovara i u čemu smo dobre. Mislim da je to zaista velika sreća koja nažalost nije tako česta među širom populacijom“, kaže Olivera i dodaje: „Veliku podršku nam predstavlja naša porodica koja je uvek uz nas, prijatelji sa kojima smo odrasle, kao i Kajakaški klub „Nautičar“ koji nam maksimalno pomaže i neskromno stoji iza nas. Do 2012. godine, pre „Nautičara“ smo veslale za BSK iz Borče u kome smo naučile da veslamo i sa kojim smo ostale u jako dobrim odnosima. Takođe, smo im zahvalne, pre svega što su ostali naši verni navijači. Uvek su uz nas, kao i trener Dragan Plavšić, sa kojim i danas sarađujemo, zaključuje Olivera u svoje i u Nikolinino ime.
