Pre Drugog svetskog rata na mestu današnjeg “Pančevca” nalazio se Most Kralja Petra II, koji je nastradao u Drugom svetskom ratu. Staljin nije hteo da ulazi u njegovu skupu obnovu već samo da sagradi privremeni ponton, ali ga je Tito ubedio u suprotno
Važnost Pančevačkog mosta za Beograd i Beograđane ne može se prenaglasiti, pošto je sve donedavno to bio jedini most koji je spajao srpsku prestonicu ne samo sa Vojvodinom već i po automatizmu sa severnim njenim (prestoničkim) predgrađima.
Pre godinu dana je otvoren za saobraćaj Pupinov most, ali “Pančevac” je i dalje žila kucavica s obzirom da udara maltene u srce glavnog grada; da, sada ima alternativu koja je davno trebalo da bude sagrađena, ali za većinu i dalje ostaje prevashodna trasa.
Zato možda čudi što se tako malo i tako retko govori o tome kako je i kada građen, a sva je prilika da nikada niste videli arhivske fotografije koje o njegovoj obnovi posle Drugog svetskog ratagovore.
Zapravo, priča počinje 1933. godine, kada je prva verzija ovog mosta počela da se gradi, i koja je završena dve godine docnije te otvorena 27. oktobra, lično od strane regenta kneza Pavla Karađorđevića. Tada je poneo naziv Most Kralja Petra II, po maloletnom monarhu.
Tu, prvobitnu verziju, gradila su nemačka preduzeća: stubove je gradio berlinski “Siemens-Baunion” dok je ostalo izrađeno od strane “Deutsch-Luxemburgische Bergwerks” i “Hütten-AG” iz Dortmunda. To je bilo deo ratnih reparacija koje je Nemačka morala posle Prvog svetskog rata da isplati Kraljevini Jugoslaviji.
Naša vojska ga je uništila tokom Aprilskog rata (pokazalo se bespotrebno, jer time ništa nismo postigli budući da je Vermaht zauzeo Beograd sa pet ljudi na jednom čamcu: doslovno), ali su ga Nemci potom obnovili jer im je bio od vitalne važnosti.
Saveznici su ga 1944. godine oštetili bombardovanjem, ali ga nisu uništili; to su uradili Nemci čim su završili povlačenje oktobra te godine.
Rekonstrukcija je počela odmah 1945, ali je Staljin želeo da se uzvodno gradi privremeni pontonski most umesto da se krene u skupu obnovu srušenog sa sve železničkom infrastrukturom.
Tito ga je ubedio u suprotno; pedesetak sovjetskih inženjera na čelu sa general-pukovnikom Vladimirom Aleksandrovičem Golovkovim je radilo na izgradnji, tako da je 7. 1946. godine prvi voz prešao preko njega, a tri sedmice kasnije je postao otvoren i za drumski saobraćaj: tačno 29. novembra.
Tito ga je prvobitno nazvao Most Crvene armije, no, to se ime nikada nije ukorenilo u narodu; zapravo, nije ni moglo, pošto je 1948. došlo do razlaza Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom i njihovom Crvenom armijom.
Poslednja značajna obnova ovog mosta desila se 1965. Pre pola veka!
